Природа одувек обезбеђује и омогућава егзистенцију човечанства. Пружа му животну средину, храну, лекове, енергију и остваривање осталих, како свакодневних, тако и посебних потреба. Са проширивањем сазнања о животу биљака, њиховој корисности и практичних искустава њихове употребе, повезаност човека са биљкама се непрестано продубљује. Човек је постепено научио да гаји многе врсте биљака и да повећава њихов привредни принос и квалитет производа.Традицонална сазнања и искуства у гајењу и коришћењу биљних врста, до којих су дошле разне цивилизације, освојена су и преносе се са поколења на поколење. Са нарастањем и проширивањем сазнања о биологији и агрономији биљака рађала се и сељачка мудрост, која се у модерно доба преноси, по правилу, новом терминологијом.


Захваљујући уникатној и јединственој разноврсности и разноликости живих форми биљака, животиња и микроорганизама, као и у оквиру самих врста, које су природа и њене законитости формирале хиљадама годинама, сналажљиви одгајивачи су почели брижљиво да одабирају занимљиве јединке и популације са специфичним знаковима и особинама природних и доместикованих популација, те постепено размножавали и ширили разнолике сорте за разнолику практичну примену на пољима, у баштама, воћњацима и окућницама. У свакој насељеној области на нашој планети се постепено ширило наменско гајење првих култивисаних биљних врста и тако су се појавиле прве селектиране локалне сорте са специфичним локалним називима. У њима се огледала специфичност њихових особина и карактеристика облика, величине, укусе, боје плодова и семена, као и сврсисходност њихове практичне примене.


Разноликост у комбинацији карактеристика и особина локалних сорти, које су често спајане са именима њихових истрајних одгајивача и проналазача, преплитала се у бројним локалним називима. У овом симбиотском односу човека са природом истовремено се стварала и разноликост, чаролија вредна дивљења и лепота, не само на пољима, у воћњацима, баштама, него и у одгајивачким и прерађивачким технологијама, као и у једноставним,а ипак богатим јелима и пићима, које су спремале брижне и жуљевите руке ратара, наших прадедова, дедова и вештих домаћица. Тако постепено освајана сазнања и стицана искуства наслеђивана су са генерације на генерацију, а од доместикованих врста биљака и животиња, стварала се култура живота човека, а самим тим и природно богатство и културна баштина у свакој земљи. Ми из ње непрекидно црпимо и захваљујући њој трајемо, иако тога нисмо увек свесни.


У послењим годинама се, пак, ситуација значајно променила. Модеран човек доказује своју моћ над природом. Постепено и вешто решава све проблеме на свој нови начин, и то углавном на научној основи. Продуктивне машине су замениле заморан рад ратара, изузетну разноликост локалних сорти замениле су „очешљане“ табле монокултура са продуктивним сортама, које обезбеђују високу продуктивност и пробитачну економију. Ширење болести, штеточина и корова сузбија се применом оригиналних и у природи тешко разградивих хемијских једињења, чији проналазак је мислећи човек почео да сматра за своје недодирљиво духовно добро. Ширење обрађених пољопривредних површина и њихова интензивна култивација са високим економским ефектом доказано је допринела благостању човечанства. Али, истовремено је такође довела и до озбиљног нарушавања наше животне средине, у виду ограничавања простора за природни развој слободно растућих биљних врста и животиња, и угрожавања приступа основним природним ресурсима.



Трка за високом продуктивношћу биљних производа се, нажалост, претворила у неку врсту преобилне хиперпродукције. Горде и непрегледне табле поља која се таласају богатом летином истовремено почињу и да осиромашују. Зато се неједном дешава да пољопривредник не зна шта ће са летином и његов уложен труд и рад је често подцењен, а истовремено велики део становништва на свету живи у неописивој беди и глади, и цена хлеба и осталих основних намирница свакодневно расте. Многи дезорјентисани пољопривредници почињу да напуштају своја поља и земљу која је десетинама година натапана знојем тешког рада предака, остављајући је на милост и немилост природи. Тако, полако али сигурно, губе, иако то себи никако неће да признају. Појединци још увек траже спас у новим биолошким технологијама које се означавају као ГМО, упркос чињеници што не могу ни да претпоставе могуће негативне ефекте и зато их превиђају.


Човечанство истовремено почиње и да се буди. Скоро свега имамо доста, а ипак губимо богатство. Губимо највредније богатство, које су мудри научници назвали новим именом – биодиверзитет.


Биодиверзитет у суштини представља разноликост, различитост живих организама: биљних врста, животиња, микроорганизама; али и екосистема, а за све врсте представља основ Живота наше планете. То је најуникатнија особина природе, коју је, с’обзиром на њену даљу егзистенцију, нажалост, човечанство најмање упознало и истовремено је још увек недовољно вреднује. Биодивезитет је основ развоја свих, како материјалних, тако и духовних активности људског друштва и основна јединица одрживог развоја. Упркос томе, наведено богатство човечанство недовољно поштује.


Модеран човек већ почиње да схвата да неповратним губљењем елемената биодивезитета почиње полако да губи и своју егзистенцију. Зато су 1992 УН помпезно изгласале међународни „Договор о биолошком диверзитету“. У преводу на обичан језик то представља међународни закон о очувању живота на нашој планети. Овај закон су званично ратификовале све земље света, али на томе се и завршило. Сви добро плаћени политичари се приликом изгласавања често бесмислених закона претварају да схватају проблематику биодиверзитета. Владе доносе формалне мере за контролу и очување биодиверзитета, али без издвајања финансијских средстава за њихову реализацију. У свакој земљи се поједине локације проглашавају за заштићена подручја, док истовремено многи свесни грађани и институције тим подручјем располажу по свом нахођењу. У многим земљама се генетски ресурси биљака чувају само формално. Уџбеници, које професори нуде студентима, су крцати мудрим текстовима о значају биодиверзитета. Непрофитне организације сваке године доносе нове програме, који чак ни не дотичу јавно мњење. Пољопривредна јавност тражи нови тренд тј. екологизацију производње хране. Упркос овим и другим напорима стање Биодиверзитета на нашој планети се непрестано погоршава. Овакав закључак је, нажалост, усвојила и комисија УН при процени ситуације у заштити биодиверзитета, после 18 година од постизања
„Договора о биолошком диверзитету“.


Због свега тога су УН 2010. годину прогласиле годином Биодиверзитета, са веома једноставним, а истовремено веома адекватним мотом: „Биодиверзитет је живот. Биодиверзитет је наш живот“. И то није случајно. Егзистенција више од 23% врста на планети земљи је у стању угрожености и постепеног одумирања. Више од 770 животињских врста је пред истребљењем, од чега 217 врста птица, 131 врста сисара, 15 врста гмизаваца и 408 врста водоземаца. У биљном царству угрожено је више од 74% врста виших биљака. У данашње време угрожено је и 21% раса домаћих животиња. Ситуација је сложена у свим зељама света. Зато наведена светска иницијатива представља само још један апел на владе земаља, међународне и државне организације и становнике ове планете да поштују значај и незаменљивост биодиверзитета за живот на Земљи. То је аларм светској јавности да мобилизује своје снаге и примени мере за смањење утицаја цивилизацијских фактора на рапидно повећање угрожености и нестанка стотина живих врста.














Међу значајне цивилизацијске факторе, који негативно утичу на планетарне промене, па самим тим и на стање у биодиверзитету, спадају:


1. Растући број становника на планети – тренутно на планети живи скоро 7 милијарди становника; свакодневни прираштај износи око 180 000 људи; претпоставља се да ће нас до 2030 године бити 8 милијарди (статистика ФАО);

2. Извори слатке воде – човечанство већ користи више од половине доступне слатке воде; доступне резерве слатке воде се смањују; при оваквом тренду се може десити да 2025 више од 1,8 милијарди људи живи са апсолутним недостатком воде;

3. Површина копна – човечанство већ користи скоро половину површине копна за своје намене; 28 милиона km2 (22% копна без леда) се користи као пашњаци, а на 15 милиона km2 (12%) се гаје само житарице;

4. Деградирање земљишта – у многим земљама Африке, али и на другим континентима, земљиште је деградирано у толикој мери да то угрожава економски развој целих држава;

5. Потрошња енергије – у XX веку потрошња енергије се повећала више него 16 пута, што је значило емитовање у атмосферу 160 милиона тона оксида сумпора – што представља двоструко већу количину од природно емитованих штетних материја;

6. Коришћење азота – коришћењем вештачких ђубрива постиже се да је количина азота у земљишту достигла већи обим од оног који се налази у свим природним земаљским екосистемима; природни екосистеми губе способност да га апсорбују;

7. Развој пољопривреде – пољопривреда је настала негде пре 9 000 година у плодним областима Месопотамије и у том периоду је обезбеђивала прехрану за 3 милона становника; ове године се од пољопривреде очекује прехрана за 7 милијарди становника;

8. Глобална примарна фотосинтеза – пољопривредна јавност располаже са 40% производа фотосинтезе за обезбеђивање производње хране и сировина за индустрију;

9. Мера и брзина глобалног отопљавања – значајно утиче на адаптацију људи, биљака, животиња и екосистема на нове животне услове;

10. Радијација средине – 79% радијације којој је човечанство изложено потиче из природних извора, 19% из медицинских апликација, а преосталих 2% из тестирања нуклеарног оружја и атомских електрана (WILD, 1993).

11. Светска годишња продукција токсичних хемикалија емитованих у средину износи око 10 милиона тона; у Кини се у периоду 2003–2005. произвело 4 458 тона ДДТ-ја, а његова производња се наставља;

12. Киселе кише – настају реакцијом оксида азота NOx и оксида сумпора SО2 и SО3 са водом у облику водене паре. Угрожавају микроорганизме у земљишту и води, биљкама оштећују корење и лишће, негативно утичу на грађевине, штете земљишту, убијају рибе у језерима, стварају дисајне проблеме;

13. Просечна глобална температура се у XX веку повећала за 0,74ºC, а до краја XXI века се очекује повећање од 1,8 до 4ºC;

14. Више од 2 милиона људи годишње умире као последица загађене атмосфере;

15. Бројност и распрострањеност већине врста се смањује. Више од 16 000 врста је пред изумирањем.

16. Нестанак шума – годишње се посече више од 146 000 km2 шума, што је три пута већа површина од површине Словачке.


Због свега наведеног је аргументовано и исправно очекивати, да ће многа агропрехрамбена предузећа показати интерес и изналазити путеве за увођење еколошке пољопривреде, чија основна стратегија није једноставна. Напротив, обезбедити производњу био производа у здравој средини, на здравом земљишту, са здравим биљкама је веома сложено, али не и немогуће. У сваком случају овај тренд је истовремено и један од путева за очување биодиверзитета.



Јан Бриндза – Олга Григориева
Словачки пољопривредни универзитет у Њитри, Словачка
Народна Ботаничка башта М.М.Гришка при Народној академији наука Украјине, Кијев